Evo jednog članka sa sastavima na temu Školska klupa, za koje verujemo da je svako, bar jednom u životu  imao kao temu ili napisao. Sastave smo namenili učenici petog i šestog razreda. Prvi sastav se može koristiti i na temu Moj drug (drugarica) iz klupe, jer je opisano drugarstvo koje se javilo upravo u školskoj klupi. Drugi sastav je više opisivanje onoga što školska klupa, odnosno škola svakom čoveku znači. Ovo su samo naši primeri kako bi sastavi na temu Školska klupa trebalod a izgledaju, a vi ih možete iskoristi ovakve kakvi jesu ili izmeniti ono što vam se ne dopada, kako vam volja .

ŠKOLSKA KLUPA

Verujem da sam ja, baš kao i svako dete u početku pružao otpor prema školi, odnosno, da se nisam preterano radovao polasku u prvi razred i svim obavezama koje škola sa sobom nosi.

Prve asocijacije na školu bile su mi rano ustajanje, ogroman broj domaćih zadataka, a sami tim i manjak vremena za igru i zabavu. Mislio sam, moje se život završava kada krenem u školu. Prevario sam se. Vrlo brzo sam shvatio da škola nije bauk i da u školi može biti jako lepo. Već prvog dana upoznao sam se sa svojim novim drugarima u razredu, ista nam je bila muka i ista briga.

U prvom razredu nas je učiteljica spojila u parove za klupe, jer se većina nas pre polaska u školu nije ni poznavala. Mene je smestila sa jednom Mašom, devojčicom plave kose koja je nosila naočare. Maša je bila vrlo stidljiva i uplašena, možda više nego ja. Prošli su dani, pa čak i nedelje dok Maša i ja nismo razmenili prve reči. Pre toga smo se pozdravljali sa ćao kad stigeno u učionicu i iz nje izađemo. Sve se promenilo jednog dana, kada sam je za užinu ponudio čokoladicama, a ona mi tada otkrila da su joj to omiljeni slatkiši. Zajedno smo jeli čokoladice i smejali se. Maša mi je tada počela govoriti o sebi, saznao sam da voli lutke i da joj je soba puna lutaka, toliko ih ima da više ne zna gde da ih smesti. Rekla mi je i to da ne voli boraniju, baš kao i ja, onda smo se smejali i jedno drugom pričali kako se snalazimo kad ne želimo da jedemo boraniju.

Kako je vreme odmicalo, Maša i ja smo se sve više družili i postali pravi drugari. Učiteljica bi nas tokom godine molila da ne menjamo svoja mesta u klupama, jer je tako navikla i tačno zapamtila gde ko sedi, ali bi nas na početku godine uvek pitala ima li kakvih izmena i da li neko želi da zameni mesto. Ni Maša ni ja nismo hteli da se razdvajamo, a tako je ostalo čak i kada smo krenuli u peti razred.

Kada bi Maša bila bolesna, mnogo bi mi nedostajala u školi, a kada bih ja bio bolestan, ona bi mi donosila domaće zadatke i pomagala da savladam propušteno gradivo. Nas dvoje smo sve delili, ne samo klupu, nego i naše tajne, užinu, domaće zadatke. Kad me nastavnik prozove, a ja nešto ne znam, Maša nađe način da mi to došapne kako nastavnik ne bi čuo.

Zahvaljujući Maši, ali i ostalim drugarima iz razreda, školski dani su mnogo zanimljiviji i škola nije toliko strašna koliko sam na početku mislio da će biti.

Školska klupa (drugi sastav)

Školski su dani pri samoj pomisli ostavljali neku tugu i melanholiju. Pre nego što sam krenuo u školu, mislio sam da se detinjstvo tu završava i da je to kraj sveta. Slušao sam stariju braću, sestre, rođake, svi su se žalili na školu. Te škola je ovakva, te škola je onakva, te škola je dosadna i glupa, kad te nastavnik prozove da odgovaraš, a ti nešto ne znaš, bolje da se zemlja otvori i da te proguta. Mislio sam da je škola pravi pravcati pakao.

I sve je tako bilo dok nisam zakoračio u svoju učionicu, dok nisam seo u klupu koju sam odabrao. Kada smo se svi u razredu upoznali, počeli smo posle nekog vremena da se družimo, a sa nekima sam baš postao prijatelj. U školksoj klupi provodim najveći deo svoga dana, i svaki je poseban. Ima dana kada se uči nešto novo i zanimljivo, kada smo svi znatiželjni da saznamo što više. Ima dana kada moramo da odgovarmo i kada nas nastavnici ispituju, tada smo stegnuti sve do trenutka dok neko od nas koji odgovara ne izrekne neku glupost, pa se svi zajedno smejemo.

U školskoj su klupi nikla prva prijateljstva, prve ljubavi. U školskim se klupama radujemo, smejemo, ali ima i dana kada smo tužni. U njima su se otkrile prve tajne, delile užine. Svaka je školska klupa svedok svega onoga što mi u školi radimo i učimo, ona sa sobom nosi sve naše terete i sve naše brige. Uvek nas čeka i nikad ne odlazi. Samo se generacije smenjuju. Pa ćete tako razna imena pronaći ispisana po školskim klupama, to su sve imena onih koji su sedela za njima, ili ćete pronaći kojekakve puškice i tajne šifre koje bi učenici pisali i šarali kako bi bolje uradili kontrolne zadatke.

Školska je klupa mesto koje krije najlepše i najsrećnije dane moga detinjstva i moga života. Ona za mene znači jedan novi početak u životu, prvi korak ka svetu odraslih. U školi se pored znanja i veština stižu i lepi maniri, vaspitanje, a uče nas i da budemo dobri i pravedni ljudi, sutra, kad iz njenih krila pohrlimo ka svetu.

U školskoj sam klupi stekla prijatelja za ceo život! Iako se ranije nismo poznavale, školska klupa nas je zbližila i vezala.  I znate onu pesmicu, koju su nam svima roditelji pevali kada smo bili manji, pre nego što smo pošli u prvi razred, a ona ide ovako „au, što je škola zgodna, leči lenjost i samoću“ uverila sam se da zaista tako jeste, jer ovde sam stekla radne navike, a sada imam i više drugara nego što sam imala ranije.