djetinjstvo sastav

U ovom članku nalaze se dva sastava na temu Dani mog detinjstva. Sastavi su pisani za učenike 7. i 8. razreda, jer su rečenice malo složenije, rečnik malo bogatiji, ali mogu ga iskoristiti i mlađi učenici, tako što će rečenice biti kraće i tako što će izbaciti one reči koje ne razumeju i ne koriste u svom svakodnevnom govoru. Od ovih sastava se mogu uzeti određeni delovi i tako se sklopiti nov, treći sastav. Mogu ga pisati i dečaci i devojčice, samo treba voditi računa da ako piše devojčica sve bude u ženskom rodu,a dečak u muškom.

Dani mog detinjstva sastav iz srpskog

Od kolevke pa do groba, za svakog čoveka najlepše je detinjstvo. Detinjstvo čini onaj period našeg života od momenta kada smo napravili prve korake ka svetu i otisnuli se od majčine suknje, sve do školskih dana, kada je trebalo uozbiljiti se i početi sa donošenjem odluka. Prvi put kad moraš da doneseš sam neku odluku, to je znak da si odrastao i da se detinjstvo završilo.
Ništa nije tako bezbrižno i neivno kao dečja igra i graja dok su malo dete. Problem ne postoji u rečniku nas, malih ljudi,koje vi odrasli zovete decom. Sve je dostižno i sve je moguće, sve je lako i bezazleno, granice ne postoje. Moguće je osvojiti čitav svet, samo ako hoćeš. Na krilima mašte lako je obići planetu, lako je biti šta god da poželiš.
Kad pomislim na detinjstvo, ne mogu a da se ne setim moje ulice u kojoj sam nekad živeo, ulice divljih kestenova u kojoj smo cele dane bilo leta, bilo zime provodili igrajući se svakakvih igara. Na detinstvo me sećaju moji baka i deka, kod kojih sam odlazio svakog vikenda. Miris sveže, tek ispečene pogače i kolača sa cimetom dočekao bi me svaki put po dolasku. Eh, ima nekoliko godina, kako baka i deka više nisu sa nama.
Moje si dani detinjstva proticali mirno i tiho, bio sam od one dece koja može sa svaki da se igra, nisam nikada bio gunđalo i davež. Bilo je nekoliko situacija kada sam zbog nepravde, ja bio kaženjen. To su bili moji prvi susreti sa stvarnim životom, tada sam spoznao koliko on može biti surov i koliko udaraca može naneti. I sve je teže, kako postajemo stariji, sve više shvatamo koliko je sve bilo jednostavnije, dok smo bili manji.
Sećam se da su za svu decu iz kraja najlepši dani bili oni kada je u gradu bio vašar. Tada bi i cirkus stigao u grad. Kakve smo sve tačke mogli da vidimo u cirkusu. Lav koji preskače kroz krugove vatru, balerina koja hoda po žici ili slon, koji na sebi nosi žonglera. Pored cirkusa, tih bi dana bio postavljen i luna park. Ogromni ringišpili na koje smo hrlili, iako smo znali da će nam se posle toga vrteti u glavi.
Reka, danas prljavena i zagađena, nekad je bilo naše omiljeno izletište, gde bismo odlazili sa ćebetom i sendvičima koje bi nam spremile naše majke i provodili po čitave dane. Bili smo svi za jednog, jedan za sve, a danas smo u različitim školama, neki su se i odselili, ulica je ostala polu prazna.
Kad pomislim na sve te divne davne svog detinjstva, budem zahvalan i srećan što sam ga baš tako proživeo. Nedostaje mi ona naivnost i bezbrižnost, lakoća življenja.

Dani mog djetinstva, sastav o detinjstvu (drugi sastav)

Iako su dani detinjstva već uveliko iza nas, oni čine najlepši deo mog života i nezaboravne uspomene.

Sa početkom školskih dana, detinjstvo je počelo polako da zalazi i da se završava. Što smo stariji i veći, veće su i naše brige i problemi, a detinjstvo označava upravo onaj deo života kada ne postoje nikakve muke, nikakve poteškoće i problemi. Kada je moguće dodirnuti zvezde, leteti do Sunca i Meseca i nazad, obleteti čitava dva kruga oko svemira i sanjati i sanjati i nikada ne prestajati verovati u svoje snove.
Dani mog detinjstva danas su moja krila i snaga da ništa nije nemoguće, da smo nekada bili jako hrabri, nezaustavljivi, da se nismo ničega plašili, da je moguće sve ostvariti sa hrabrim i čistim detinjim srcem.
Kad god me sećanja vrate u dane mog detinjstva, prvo se setim drvenih sanki koje bi tokom godine skupljale prašinu u podrumu, dok ne stigne njihovih pet minuta, a onda, kad napada sneg oreko kolena i staze se dobro utabaju, sva deca iz komšiluka, skupi se i trči na obližnje brdašce gde se sankamo cele dane, a rado i noći, ali nas uvek neko od starijih opomene da je vreme za kuću. Letnje smo dane provodili još bezbrižnije i lakše. Dani bi trajali duže, a našoj igri ne bi bilo kraja, skupljali bismo da beremo dud, trešnje, šljive dženarike i punih trbuha sedeli bismo ispred zgrade i puštali da nam sunčevi zraci prže kožu, a vetar bi duvao i mrsio nam kosu. Mi bismo pričali o životu, maštali šta ćemo biti kad odrastemo, da li lekari, da li piloti, da li mašinovođe, da li učitelji. Osluškivali bismo razgovore koji nas se ne tiču, pa jedni drugima prepričavali šta bismo krišom čuli od svojih roditelja.
Petkom bismo u dvorištu jednog drugara pravili igranke, imali smo neku svoju muziku, koju danas zovemo dečjom, limunade i grickalice, skupili bismo se i zabavljali. Igrali smo žmurke, igru istine i izazova. Kad padne noć, legli bismo na ćebe i gledali u nebo, pokušavali smo da prebrojimo zvezde, čekali na zvezdu padalicu da zamislimo želju. I želja nam je svima bila ista – da nikada ne odrastemo, da se uvek družimo i držimo zajedno. Nismo uspeli da ugledamo padalicu, a i da jesmo, pitanje je da li bi nam se želja ostvarili, jer svako od nas ponaosob mora da prođe kroz sve životne etape bez izuzetka.
Rođendanima i praznicima smo se daleko više radovali. To je značilo gomilu slatkiša, bombona, poklona. Vikende bih provodio kod bake i deke na selu. Voleo sam da zalivam voćnjak s dekom, da beremo majske trešnje i jagode i onda se takmičimo ko će više nabrati i pojesti. Kasnije bi baka pravila slatko od tih trešanja i uvek bismo poneli po koju teglu sa sobom kući, ona bi me uvek setila na dekine šale ispod drveta trešnje.
Kada bih imao priliku da ponovo proživim neki dan svog života, izabrao bih da to bude bilo koji dan mog detinjstva, jer radost i sreća koja se dožive u detijstvu, ne može se izmeriti i uporediti ni sa čim.