Slatko sam se nasmejao sastav

 Priča može da posluži svim učenicima osnovne škole. Korekcije treba izvršiti po potrebi, odnosno u skladu sa rečnikom, te svaki uzrast može izbaciti ili promeni one reči koje su mu nepoznate. Ispričan je događaj iz detinjstva jednog devetogodišnjaka i njegovog drugara Urketa. Pripovedanje je u prvom licu, pripoveda jedan devetogodišnjak (nema ime i nema potrebe da ima, ali može da se doda) o smicalici koju je priredio svom drugaru Urketu koji ga je neprekidno pobeđivao u igranju žmurki. Radnja se odvija u prodavnici nameštaja, kada se dečak dosetio kako da pobedi Urketa.

SLATKO SAM SE NASMEJAO

 

Kad god pričamo o detinjstvu, rado se setim jednog događaja, koji me je i tada, a i sada kad se setim slatko nasmeje. Mada, ako malo bolje razmislim bilo je to dosta zločesto sa moje strane, iako nisam imao takvu nameru, no, mi deca, često u svom smišljanju smicalica ne razmišljamo o posledicama, srećom po sve, na kraju se dobro završilo.

Ovaj događaj o kom ću vam sada pričati ima veze i sa mojim dobrim drugarom Urketom, s kojim sam zajedno odrastao i naši su se očevi veoma lepo družili.

Bilo je to kad smo Urke i ja imali devet godina. Baš smo bili završili treći razred, a njegovi su kupili novu kuću. Jednog nas je dana, mene i mog oca, Mile, Urketov tata, poveo u obilazak prodavnice s nameštajem. Isprva je to bilo gubljenje vremena za Urketa i mene, ali smo ipak krenuli znajući da ćemo se ogrebati za po jedan sladoled. Čim smo ušli u radnju, očevi su nas izgubili iz vida, možete i pretpostaviti koliko je prostranstvo, inače velika prodavnica, bila u očima dvojice devetogodišnjaka. „Ti brojiš!“ uzviknu Urke i pobeže iza trećeg reda fotelja. Brojao sam do dvadeset, provirio tu i tamo, ne bih li ga što pre našao i krenuo u potragu. Hm, mogao se svuda sakriti, imao je dosta vremena, sledeći put ću brže da brojim. Nisam se ni okrenuo i već me je zapljunuo. „Jedan nula za mene, opet brojiš, ortak!“ Vratio sam se na svoju poziciju i ovog puta malo brže brojao. Sigurno je pronašao neko dobro mesto i neće ga menjati, čim ga razotkrijem, moj je red za skrivanje. Uvek je Urke bio bolji od mene u „žmurkama“ i kada smo igrali jedan na jedan i kad bi tu bila cela naša ekipa iz komšiluka. Nikada nisam mogao da dokučim kako je uspevao tako dobro i brzo da se sakrije i da dugo ostane neotkriven, naročito sada, kad smo se obojica našli na potpuno novom i neistraženom terenu. Snimio sam njegovu patiku između reda sa foteljama i ormanima i potrčao da ga što pre „zapljunem“. Ah, kako sam samo nespretan bio, tek što sam uhvatio prve korake, već sam se sapleo. Odmah sam čuo Urketov smeh i bol je bio još jači. „Ponovo ćeš da brojiš, ortak, baš si rešio da izgubiš danas.“ Baš neću, neka mi izađu i tri modrice, ne predajem se! „Hej vas dvojica, kakvu buku pravite, da ste se odmah smirili!“ Oglasili su se naši očevi, bilo je pitanje vremena kada će nam okončati igru. „Igramo žmurke, pustite me da dobijem ovog malog, taman sam se zagrejao.“ odgovori Urke našima. Iako sam Urketa mnogo voleo, nije mi se dopadalo što me zove „mali“. Bio je viši za glavu od mene i premda sam ja bio normalnog rasta za svoj uzrast, Urke je prednjačio u visini u odnosu na našu generaciju. „Odmah dođite ovamo, nikakve žmurke ne dolaze u obzir, otići ćete kući bez sladoleda.“ Primirismo se na nekoliko minuta, ali čim su se naši udubili u razgovor o plaćanju na rate, šmugnusmo. „Mali, pazi da ne razbiješ glavu ovaj put i bolje nemoj ni da me tražiš, opet ćeš izgubiti.“ smejao se Urke i nestao mi iz vida dok nisam ni počeo da brojim. Možda je i u pravu, neću ni da se igram, bolje da se vratim kod oca, nego da ostanem bez sladoleda, tek tada bi ovaj dan bio potpuna propast.

Šunjao sam malo po radnji da ne bih baš odmah odustao. Koliko ovde samo postoji mesta za sakrivanje, šteta što ja neću imati priliku da se negde sakrijem. Posebno me je privukao zadnji deo prodavnice, za koji prvo nisam znao šta je, sve je bilo zbijeno i dosta mračnije u odnosu na ostatak radnje. Kad sam se približio, shvatio sam da je neko ostavi otvoren magacin. Magacin je imao klizna vrata, poput roletne koja su se spuštala od gore na dole pritiskom na dugme. Došao sam na sjajnu ideju, mogao bih tu da se sakrijem, kad bih samo došao na red. Nisam ni pomislio, Urke me je već pronašao. „Šta je ortak, ne igramo se više?“ Ma ne, dosadno je što smo samo nas dvojica, hajde da se obojica sakrijemo, a naši neka nas traže. „Dobro si se setio, može!“ Tad sam rekao Urketu da se on sakrije u magacin, a ja ću ga zatvoriti, nema šanse da ga nađu! Pristao je bez razmišljanja i ja sam po dogovoru pritisnuo dugme za spuštanje vrata. Sad će biti zabavno! Tražeći svoje mesto za skrivanje, čuo sam naše kako zovu za polazak. Nisu ni shvatili da smo se zaigrali i krenuli smo ka parkingu. „Gde je Uroš?“ pitao me je njegov ćale, nisam hteo da im kažem da je zatvoren u magacinu, hteo sam da vidim hoće li ga oni naći i da li tom vragolanu uvek polazi za rukom da ostane neotkriven. Vratili smo se u radnju i zajedno ga tražili. „Urke, Urke“ dozivali su naši očevi, naravno da se nije oglasio. No, naša je igra bila brzo završena, jer je radnik shvatio da je magacin zatvoren i odmah ga otvorio. Ja sam počeo da se smejem, jer sam znao da će Urke po prvi put izgubiti i da će to delom biti i moja pobeda. Međutim, Urke je bio vidno uplašen, na ivici suza. Suzdražao sam smeh, jer ga nisam očekivao takvog. Naravno, on je sve okrenuo na svoju stranu i kasnije pričao kako je sve odglumio, kako bismo izbegli kaznu. Ostatak priče možete da naslutite – ostali smo bez sladoleda, a i tog dana nije bilo više igre za Urketa i mene.

Kada sam sabrao utiske, dozvolio sam sebi da se slatko ismejem i danas kad pričamo o tom događaju smejem se, osladila mi se pobeda, iako nisam želeo da Urke i naši budu uplašeni.

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *