POGLED SA MOG PROZORA

Članak koji se nalazi pred vama sadrži dva kraća sastava na temu Pogled s mog prozora. U prvom je opisan pogled sa prozora iz jednog stana stambene zgrade, dok je u drugom sastavu dat prikaz pogleda iz kuće. U oba sastava je dato viđenje onoga ko sedi pod prozorom i posmatra svet izvan svoje sobe, odnosno kuće i razmišlja o svemu i svačemu. Ove sastave namenili smo učenicima sedmog i osmog razreda, mogu ih pisati i mlađi, kako kome odgovara i koji vam se više sviđa, taj naravno i odaberite.

 

POGLED SA MOG PROZORA

 

Moja porodica i ja živimo na trećem spratu jedne zgrade nadomak centra grada. Iako nam stan nije velik, svako ima svoju sobu, pa tako i ja.

Moja soba je mala i ušuškana, ali dosta je dobro osvetljena, jer imam jedna veliki prozor koji je na sunčanoj strani zgrade. Tačno ispod prozora nalazi se moj radni sto za kojim dosta vremena provodim učeći i radeći domaće zadatke.

Ujutru, kad ustanem, pogled mehanički ide ka prozoru i onda ocenjujem kakvo je vreme napolju – je li hladno, toplo, kišovito ili sunčano i onda znam kako da se obučem.

Kada sam u svojoj sobi, onda uglavnom sedim i učim, jer samo tamo mogu da imam svoj mir i tišinu. Redovno mi pogled odluta u neke daljine, pa razmišljam o svemu što je moglo biti i što biti neće. Moj prozor tačno gleda na ulicu u kojoj se zgrada nalazi. Kroz prozor mogu da vidim i sve okolne zgrade u mom kvartu, kao i komšiluke. Zagledan i zamišljen između stvarnog života i školski obaveza, primetio sam da i jedna moja, rekao bih vršnjakinja sedi pored prozora i uči. I njene misli lutaju, baš kao i moje, nekad nam se pogledi sretnu i u tom susretu nalaze puno razumevanja.

Nekad se toliko zabunim i zaboravim da sam seo da bih učio. Posmatram prolaznike, pokušavam da zamislim kuda idu, zašto idu, o čemu razmišljaju. Kat kad se osetim i nadmoćno posmtrajući sve one koji prolaze mojom ulicom, a ni ne znaju da ih ja sa prozora posmatram. Šta bi rekli kada bi znali, nadam se da bi imali u vidu da ja tako ubijam vreme. Tako sam mnogo puta do sada video jednog deku koji tuda stalno prolazi. Rekao bih da živi u blizini. Viđam ga subotom oko 9 sati, odlazi i vraća se posle nekog vremena, verovatno je obavio kupovinu hleba i novina tog jutra.

Predveče viđam jednu stariju gospođu koja prolazi sa svojom pudlicom. Mislim da ona ne živi u mojoj ulici, jer za vreme mog zurenja, samo jednom prođe i ne vraća se. Jednom sam prisustvovao i serenadi nekog zaljubljenog mladića. Pevao je bez sluha i ritma neku ljubavnu pesmu devojci u zgradi preko puta moje, a za uzvrat je dobio kantu vode po glavi.

Nekad i ne vidim ništa osim grana drveća koje se njišu ili ne njišu u zavisnosti od toga ima li vetra. Onda smo sova sa drveta i je jedini i usamljenici u tom prizoru.

Pogled s mog prozora je veza između mog unutrašnjeg sveta koji se odvija u mojoj sobi i meni i realnog, spoljašnjeg sveta.

 

 

POGLED SA MOG PROZORA (drugi sastav)

 

Ostanete li nekad sami sa svojim mislima i otkucajima srca i razmišljate o stvarima i dešavanjima koja tek dolaze ili o onome što je bilo? Ja da, i to veoma često, a najčećše pored mog prozora.

Taj prozor, sa kog mi se pruža pogled u spošljašni svet i ono izvan našeg doma, taj prozor nije samo moj. Nalazi se u dnevnoj sobi, tačno iznad fotelje, u koju se uvalim i razmišljam. S mog prozora se vidi asfalt kojim automobili i kamioni svakodnevno prolaze i vide se kuće preko puta moje, s druge strane ulice.

Kroz taj prozor dočekujem i ispraćam sva godišnja doba. Kad stigne proleće, marta meseca procvetaju ljubičice i visibabe, a potom, u aprilu i cvetovi trešnje. I taj miris ocvalog lišća i cveća širi se celom ulicom, kroz moj prozor ulazi u našu kuću.

Vidim i kad stigne jesen, čini mi se da lišće najpre požuti i opadne na drvetu hrasta ispred moje kuće. A pahulje, od svih prozora u kući najviše se zadržavaju na ovom prozoru. Ja ga zovem moj, jer najviše od svih ja kroz njega gledam i od svih prozora u kući, najviše kroz njega gledam.

Preko dana kroz prozor vidim, a i čujem prolaznike koji idu svaki za svojim obavezama.

Čuje se njihov smeh, huktanje, nervoza, užurbanost. A uveče, kad padne mrak ima i onih malo pripitih koji se lelujaju i čuje se i po koja psovka.

Kada se zagledam malčice u daljinu, mogu da vidim park, koji se nalazi sa druge strane ulice. I tako onda posmatram kroz prozor šetače u parku, dečicu koja se igraju, bake i deke koji prolaze, nađe se i po koji zaljubljeni par na klupici.

Ima i onih dana kada je ulica načisto prazna, tada samo zurim i posmatram kuće preko puta. Neke su starije, neke su novije, na nekima je fasada oronula, na nekima je samo cigla, onda brojim prozore i posmatram svetla kako se pale i gase. Ili samo gledam i ne razmišljam ni o čemu, pitam se šta bi te kuće rekle kada bi mogle da govore, kakav život se vodi u unutrašnjosti njihovih zidova, kakvi su ljudi koji u njima žive.

Vidim i jednu klupicu gde sede babe i pričaju o svemu i svačemu, verovatno samo tračaraju. Onih dana kada je vreme ružno, kada pada kiša ili je hladno, tada ase kroz prozore koji obično bivaju zamagleni ne vidi ništa, već samo igraju senke kroz obrise.

To je pogled s moga prozora.

 

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *