Kako sam obradovala roditelje

Kako sam obradovala roditelje

U ovom članku nalaze sa dva sastava na temu Kako sam obradovala roditelje. Sastave mogu iskoristiti učenice od petog do osmog razreda. U prvom sastavu opisana je pobeda na školskom maratonu, a u drugom izvođenje prve predstave. U sastavima je moguće izmeniti nazive, imena i situacije. Takođe, sastavi se mogu iskoristiti i na temu Kako sam ostvarila svoju veliku želju. Pored toga, ova dva sastava mogu iskoristiti i učenici, ali je onda potrebno da sve prebace u muški rod i da izmene još neke delove (sigurno neće dečak igrati ulogu Crvenkape).

Kako sam obradovala roditelje

Za roditelje su deca najveći uspeh, radost i ponos. Ne može se rečima opisati osmeh na licu moje majke, niti uzbuđenje mog oca kada uradim nešto zbog čega budu neizmerno ponosni. I ne moraju to biti velike stvari, dovoljen su i sitnice, jer je sve pozitivno što deca rade za samog roditelja potvrda da je njegovo dete na pravom putu.
Ove godine sam odlučila da učestvujem u školskom maratonu. Iako sam znala da će to biti veliki izazav za mene, postavila sam sebi jasan cilj, da budem u prvih troje. Vredno sam trenirala svakog dana posle škole, jednostavno sam želela da pokažem sebi da mogu da ostvarim sve što poželim onda kada uložim trud u to. Kako su dani odmicali, moje uzbuđenje i trema su rasli. Školski maraton održaće se tokom dana posvećenih školskoj proslavi i neće to biti jedina disciplina, takmičeće se učenici svih razreda u košarci, odbojci i fudbalu. Biće organizovana i priredba na kojoj će moji drugari izvesti predstavu, pevati i recitovati. U školskom maratonu učestvuju svi i dečaci i devojčice od petog do osmog razreda.
Došla je i ta subota, dan kada ću pokazati jesam li uspela da ostvarim svoj cilj. Znoj mi je oblivao celo telo i srce kucalo sve jače i jače od trenutka kada sam se probudila. Plašila sam se šta ako se sapletem, šta ako ja to ne izdržim, ipak nije mala stvar istrčati tri velika kruga. Ako se budem umorila na pola trke ili nesrećnim slučajem pala, svi će mi se smejati. Razmišljala sam da li bi bolje bilo da odustanem. Moji mama i tata su bili moja velika podrška tada, znali su koliko mi je to važno i rekli su mi da nije bitno hoću li na cilj doći prva ili poslednja, važno je da učestvujem. Život zajedno čine i pobede i porazi i svaki put smo sve jači i jači.
Kada je voditelj programa saopštio publici u kojoj su sedeli i moji roditelji, da je na redu školski maraton, udahnula sam duboko, izbrojala do deset i stala na start. Tada je sve postalo nevažno. Na zvuk pištaljke moje noge i telo su sami krenuli. Nisam videla ništa oko sebe, samo sam gledala pravo, misli su mi u tom trenutku odlutale. Neka bude šta bude. U strahu od poraza, nisam ni primetila prolazak kroz cilj. Sada je gotovo, ali onda je usledilo ono za šta sam se borila i čemu sam u poslednjem trenutku prestala da se nadam, pročitavši ime pobednika maratona, voditelj je izgovorio moje ime. Pomislila sam da je to samo san, ali me je aplauz publike osvestio i shvatila sam da je istina i da sam ostvarila svoj cilj i ne samo da sam bila u prvih troje, već i pobedila.
Osećaji koji su tada usledili bili su neopsivi, bujica radosti i sreće preplavila je moje telo, a na licima mojih roditelja ugledala sam ogroman osmeh i ponos. I tada sam naučila da je moguće sve ostvariti kada imaš veliku podršku i borbu da dođeš do svog cilja.

 

Kako sam obradovala roditelje (drugi sastav)

 

Još od malih nogu želja mi je bila da postanem glumica kad porastem. Sate i sate sam provodila pred ogledalom i ponašala se kao dama, oblačeći mamine krpice i štikle. Uživala sam u tome, nijedan maskenbal nisam propuštala, to su bili događaji koji su me najviše radovali.
Kada sam krenula u prvi razred, na moj nagovor, roditelji su me upisali u školu glume. To je bila sekcija u okviru gradskog pozorišta koja se odvijala svake subote. U tu moju glumačku sekciju dolazili su učenici od prvog do osmog razreda, a postojala je i grupa za srednjoškolce. Bilo je pravo uživanje provoditi vreme u pozorištu i na samoj sceni, iako smo znali da mi nismo pravi glumci i da će biti potrebno mnogo truda i vežbe da to postanemo. Na sekciji smo radili raznorazne glumačke vežbice. Vežbali smo zagonekte, pitalice, brojalice, brzalice, učili pesmice i recitacije. Na svakom času vežbali smo po jednu imitaciju koju izaberemo, trebalo je imitirati životinju, člana naše porodice, nekoga iz bliskog okruženja, poput prijatelja, pa čak i predmete. Pravih predstava za nas još uvek nije bilo, više su to bile priredbe na kojima bismo pokazivali šta smo novo naučili svake godine. Ili bismo statirali u predstavama starijih glumaca, amatera. Kada sam porasla i krenula u peti razred dobila sma priliku da i ja igram u nekoj predstavi. Predstave koje je sekcija tada organizovala nisu zahtevale veliki broj glumaca, pa samim tim nismo mogli ni svi da učestvujemo i tako sam ja čekala da dođem na red da dobijem neku ulogu. Moja želja se vrlo brzo ostvarila. Rediteljka je odlučila da baš meni poveri ulogu Crvenkape u predstavi Crvenkapa i zbunjeni vuk. Mojoj sreći nije bilo kraja, konačno sam dočekala svoju prvu predstavu i svoju prvu ulogu. Svi u mojoj porodici su se radovali zbog mene i željno iščekivali moju premijeru. Jednom nedeljno, posle škole, održavale su se probe za predstavu. Premijera je bila zakazana za dva meseca. Posle nekog vremena naučila sam svoj tekst napamet, kao i tekstove mojih drugara iz predstave, kako bih znala kada je moj red da govorim. Pošto je trebalo sami da napravimo kostime, baka je za tu priliku sašila moj kostim Crvenkape. Bila je to prelepa haljinica crvene boje, zajedno sa ogrtačem i kapicom. Polepili smo plakate po ulicama, u školi i okolini i počelo je odbrojavanje do predstave.
Konačno je došao i taj dan, moja prva premijera. Celog dana sam bila uzbuđena i nestrpljiva, imala sam ogromnu tremu, bila sam u strahu da ću zaboraviti tekst i obrukati se. Međutim, čim sam zakoračila na scenu, pozorišna svetla su me zaslepela i ja sam tada jedino mislila o tome kako da odigram ulogu Crvenkape što je bolje moguće.
Po završetku predstave celu salu u pozorištu zatrpao je glasan aplauz i oduševljenje publike, a ja sam u publici ugledala ozarena i nasmejana lica svojih roditelja čija je sreća bila možda i veća od moje. Tada sam shvatila da sam svoju šansu iskoristila na najbolji mogući način i učinila svoje roditelje neizmerno ponosnim na mene.

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *