Hotel je dom daleko od kuće

sastav na temu hotel

Hotel je dom daleko od kuće

 

„Na mračnom pustinjskom putu, hladan vetar u mojoj kosi… Negde u daljini ugledao sam trepćuće svetlo… glava mi je postala teška, a vid nejasan, i moram sam tu stati na noć…“ Zvukovi evergrin balade „Hotel Kalifornija“ uz koje su odrastali moji roditelji milovala mi je uši iz slušalica dok sam se i sama vozila prašnjavim pustinjskim putem, gurajući se na zadnjem sedištu auta i trudeći se da se u mislima potpuno već preselim u mesto iz stihova, iako me je od njega delilo barem još petnaest kilometara. Ta beskrajna siva pruga me je vodila upravo tamo, na mesto koje je steklo svetsku slavu zahvaljujući kreativnosti i talentu jednog od najslavnijih rok bendova, koji su o njemu ispevali pesmu uz koju me je upravo hvatao san.

Konačno, nakon nepunih pola sata, spustila sam kofere na naizgled najobičniju cestu ispred ogromne građevine nežno ružičaste boje prepune starih automobila raznih boja iskrzane farbe. Toliko puta sam pogledom upijala slike tih lučnih nadstrešnica, koketnih palmica, prozora sa kojih su me već radoznalo gledali posetioci. Neki tamnoputi poput Hispanaca koji su se u hotelu osećali kao svoj na svome, neki još uvek netaknutog tena, svi radoznali i željni posmatranja novog posetioca. Oaza po imenu Todos Santos, što na španskom znači „svi sveci“, već godinama stoji tu sa tim velelepnim zdanjem sa pet zvezdica koje umornim putnicima, ali i onima koji do njega dolaze kako bi osetili atmosferu iz popularnog hita grupe Igls, zaista pruža iskustvo koje se ne zaboravlja. A sada sam i sama bila tu. Osvrnuh se. Svuda unaokolo njihale su se raznobojne zastavice, stajalo je bezbroj zemljanih ćupova prepunih brižno gajenog cveća na mramornom pločniku i mnogo šupljikavih, starinskih fenjera sa svećicama koje su bacale blagu svetlost na već osenčenu čistinu ispred hotela. Više nego ikad u životu,već sam osetila žaljenje što ću na ovom mestu provesti samo jednu noć. Famozni Hotel Kalifornija,najpoznatiji hotel na svetu.

Nisam želela da časim ni časa – zakoračila sam u raj koji sam toliko dugo čekala. Nakon ponovnog divljenja po ulasku u ovaj prostor, gde me je dočekala iskričava vatra iz kamina i mnoštvo ljubaznog osoblja, shvatih da ništa ne izgleda isto kao što sam zamišljala dok sam, zavaljena u sedištu, slušala onu melodiju. Sve je delovalo mnogo modernije unutra, mnogo toplije, uz zidove zagasitih boja i lampice slične onima koje su me dočekale napolju. Večera pored vatre, uz zvuke kamernog orkestra čiji su zvuci opustili svaki mišić na mome telu i odveli me u blaženo stanje, kao i ljubazni i nasmejani konobari  koji bi tek ponekad prozujali pored mene dok sam uživala u hrani, mirisali su na nešto novo i uzbudljivo. Pitala sam se koliko je još ljudi ovde večeras. Zašto su došli? Da li iz puke radoznalosti i želje za pronalaženjem nečega još neotkrivenog, kao ja, ili jer ih je put slučajno naneo na ovaj sjajni pločnik? Koliko njih zna da je ovo taj famozni hotel o kome se ispredaju priče? Doista, nije izgledao kao kuća puna duhova prošlosti, čudnih prikaza i magičnih dešavanja, kao što je velio tekst balade – ali ipak sam, dok sam tako sedela, zamišljala svaku pojedinost koju sam iz stihova upila. Šarmantni stranac koji me je cele večeri posmatrao, sedeći za šankom, na izrezbarenim stolicama od mekanog, finog štofa, i koji je, nakon sat vremena usamljenosti za barom sa blagim pićem došetao do mene, znao je priču. Proveli smo veče razmenjujući ideje o tome šta se sve moglo zbivati između zidina ove gigantske lepotice.

Ni sledećeg dana, kada sam se probudila u sobi okupanoj suncem, među čaršavima od egipatskog pamuka, slušajući veselo čangrljanje escajga iz trpezarije u blizini moje hotelske sobe, moje oduševljenje nije splašnjavalo.  Stranac mi je prošle noći predložio da obavezno posetim velelepnu galeriju u sklopu hotela, te sam to i uradila – i ostala bez daha pred lepotom starinskih eksponata, nakita i predmeta koji su tu obitavali čitavu večnost, još od 1947. godine, kada je ovo mesto ugledalo svetlost dana. A neposredno u blizini, finu peščanu plažu zapljuskivalo je nestašno more. Život nije mogao biti savršeniji. U jednom trenutku, poželila sam da je ovo mesto moj dom – jer je na dom i mirisalo. Na kuću, na toplinu, na porodično ispijanje kuvanog vina za praznike, prelepe boje i oblike i nešto fino, poznato, već omiljeno.

Međutim, znala sam da se, nažalost, moj put ipak velikom brzinom bližio kraju. Kao da sanjam, poslednji put sam koračala sitnim, kitnjastim stazicama po dvorištu, posmatrala raskošni vrt i razmišljala koliko će samo ljudi, još večeras, zadivljeno kao i ja, stati pred ova vrata. Vukući za sobom preteški prtljag i saplićući se o njega, bacila sam pogled ka ulazu sa koga je, ovog divnog, blagog popodneva odzvanjala ista pesma sa kojom sam juče zakoračila na ovo tlo. I tada sam shvatila da sam dobila novi dom kome ću se vratiti. Jednog dana, kada poželim da sa nekim podelim osećaje koje je on probudio, daleko od ovog pomalo sivog grada, u bojama pustinjske magle, negde daleko gde duhovi prošlosti nikada ne odlaze, a gde se stalno vraćaju.

 

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *